• Džudo klub Žandarmerija
  • Naslovna
  • O klubu
  • Vesti
  • Postani član
  • Takmičari
  • Tehnike
  • Kontakt
  • Šta je džudo

  • Džudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz Džijudžicua. Džijudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa - Džigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džijudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

    Džudo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je policija grada Tokija organizovala turnir „Džudo-Džijudžicu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, a džudo ekipa je uverljivo pobedila. Džudo je postao deo japanskog školskog obrazovanja i počeo se širiti po celom svetu.

    Džudo je 1964. godine uvršten u sportove za muškarce na olimpijskim igrama, a 1992. i za žene.

    Istorijat - počeci

  • Profesor Džigoro Kano (1860—1938), navršivši 18 godina, počeo se baviti borilačkim veštinama. No brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da je fizički bio jako slab i krhko građen. Naime - Većina Džijudžicu tehnika je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. 1882. Nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsta Džijudžicua, odlučio je razviti borilačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike.

    Sa svojih 9 učenika osnovao je institut Kodokan i razvijao ono iz čega će nastati džudo (Na japanskom „nežni put“).

    Za razvoj Džudoa u Evropi je veoma značajna 1961. godina, kada je Holanđanin Antun Gesing, na održanom trećem prvenstvu sveta u Parizu, osvojio šampionsku titulu, pobedivši najistaknutije džudo–majstore Zemlje izlazećeg sunca. To je ukinulo mit o nepobedivosti Japanaca a i dalo još više podstreka evropskim džudistima za dalji rad.

    Tehnike

    Takmičarski džudo se većinom bazira na tehnikama, bacanjima (nage-vaza), koje se dele na ručne tehnike (te-vaza), bacanja preko kuka (koši-vaza) i nožne tehnike (aši-vaza). Džudo se sastoji i od tehnika u parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-vaza), gušenja (šime-vaza) i poluge na rukama (kansecu-vaza). Parter je prilično zanemaren u takmičarskom Džudou jer se, zbog atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne napravi značajan napredak.

    Tehnike Džudoa se na treningu uče radeći „u prazno“, sa partnerom koji se „pušta“ i u laganom sparingu sa partnerom (randori).

    Ocenjivanje znanja

    Srpski
    Japanski
    Boja pojasa
    6.kju
    rokju (rokkyū)
    beli
    5.kju
    gokju (gokyū)
    žuti
    4.kju
    jonkju (yonkyū)
    narandžasti
    3.kju
    sankju (sankyū)
    zeleni
    2.kju
    nikju (nikyū)
    plavi
    1.kju
    ikju (ikkyū)
    braon
    1.dan
    šodan (shodan)
    crni
    2.dan
    nidan (nidan)
    crni
    3.dan
    sandan (sandan)
    crni
    4.dan
    jodan (yodan)
    crni
    5.dan
    godan (godan)
    crni
    6.dan
    rokudan (rokudan)
    crni ili crveno-beli
    7.dan
    šičidan (shichidan)
    crni ili crveno-beli
    8.dan
    hačidan (hachidan)
    crni ili crveno-beli
    9.dan
    kudan (kudan)
    crveni
    10.dan
    džudan (jūdan)
    crveni

    Džudoke treniraju u specijalnoj vrsti kimona koja se zove Džudogi.

    Džudoke su rangirani u skladu sa svojim znanjem i rezultatima postignutim u borbama. Postoji šest učeničkih („kju“) i 10 majstorskih („dan“) sa pripadajućim obojenim pojasevima.

    Pre nego što je Džigoro Kano stvorio džudo, učitelji su učenicima izdavali diplome i svitke teksta koji su svedočili o njihovom napretku. Kano je započeo moderni sistem kada je 1883. dvojici svojih starijih učenika (Širu Saigou i Cunedžiru Tomiti) dodelio status „šodan crni pojas“. No čak ni tada nije bilo razlike u izgledu između njih dvojice i ostalih učenika, jer tada Kano još nije bio izmislio Džudogi pa su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima. 1907 god. Kano je predstavio Džudogi kakav poznajemo danas te su se počeli upotrebljavati pojasevi, za početak samo beli i crni. Pojasevi drugih boja su došli u upotrebu tek kad se Džudo počeo koristiti izvan Japana. Mikonosuke Kavaiši je počeo podučavati Džudo u Parizu i uvideo da učenici sa zapada brže napreduju kada imaju razne boje pojaseva kao vizuelni dokaz svoga znanja.

    Olimpijski sport

  • Džudo meč se održava na mekanoj podlozi (tatami), veličine u proseku 15x15 metara. Dva metra sa svake strane čine „sigurnu zonu“, ograničenu crvenom linijom. Izvan crvene linije nije dozvoljeno izvoditi bacanja, no ako bacanje započne unutar tatamija, a bačeni takmičar padne unutar sigurne zone, bacanje se smatra valjanim.

    U meču se može pobediti:

    • Bacanjem
    • U parteru (zahvatom, polugom, gušenjem)
    • Na bodove